Nedostajes mi.
Nedostajes mi.
Svaki dan,svakog sata,svakog minuta,svake sekunde.
Nije zdravo za mene da se ovako cesto prisecam nas,nasih uspomena,ali za to me nije briga.
Mnogo je vaznije da ponovo vidim tvoj lik,makar u mislima,mnogo je vaznije da probudim onaj osecaj koji me prozima svaki put kada me dodirnes,makar to bilo nemoguce.
Jos jedna nedelja prolazi.Isto.
Rekao si da cu te preboleti,cak si i ti to rekao,o kako si bio glup,kako si mogao to da kazes a tako me dobro poznajes!
Kako glupo od tebe-ocekivati da ce sve biti ponovo kao pre nas.
Da ce sve biti ponovo kao pre mog novog zivota.
Ali to je nemoguce.Ti si me promenio,ja nisam vise ista i ne mislim vise isto.
Ne pitaju me za tebe-misle da je to bolna tema i da cu te brze zaboraviti ako o tebi ne mislim,ne govorim.
Kako glupo.
Ja samo na tebe mislim.To nije bolna tema,to su moje najsrecnije uspomene,najlepsi period u mom kratkom zivotu!
Zaklopim oci i - trenutno secanje zamenjuje drugo,brzo se smenjuju i ne stizem da se potpuno udubim u sanjarenje,prisecanje jedne uspomene,kada mi prvu druga zameni.
To nije 2 godine.To je milijarda uspomena.
Nedostajes mi.Jako,jako mi nedostajes. :(